Iskustvo 4
Koni je biglica stara 6 godina. Biglovi su izdržljivi psi, uporni i imaju izraženu individualnost. U kući se ponaša kao maca. Samo što ne prede sve ostalo maženje, ušuškavanje, umiljavanje. Jednog dana svi smo bili u jednoj sobi, a ona je spavala u drugoj, šta se desilo ne znamo. Uglavnom ona je ušla bukvalno vrišteći od bola, sa iskrivljenom glavicom na jednu stranu i blago povijenom zadnjom šapom, sa uplašenim pogledom: pomozite mi!!!
Da ne ulazim u simptome i stručnu terminologiju. najkraće rečeno, odmah smo je odveli u jednu (vrhunski opremljenu, punu stručnjaka ordinaciju), jer se naš vet niije javljao na mob pošto je, kasnije saznajemo imao intervenciju.U toj ordinaciji, su otprilike tačno rekli šta joj je : Diskus hernija vratnog pršljena, a verovatno i još jednog blizu repa. Tu dobija kortikosteroide, koji kako znamo, privremeno saniraju, a samo "zamrljaju" dijagnozu i ništa... Nastavljaju se napadi, ona ustane, vrišteći traži mesto da se namesti, mi idemo za njom, i ne možemo NIŠTA!!! Onda je odvedemo kod našeg veterinara, koji posumnja u moždani udar. Onda je odvedemo na Veterinarski, izvade jo krv, snime rendgenski , potvrde diskus herniu, i daju terapiju (bromazepam i rymadil). Onda dobijemo preporuku za divnog čoveka veterinara, koji se bavi takvim slučajevima, opet je snime i opet niko ne zna šta da radimo. Stavimo joj kragnu. Čim joj prestane dejstvo ona počne pomalo normalno da se ponaša i zatrese glavom, ponovo počne da vrišti od bolova. Mi predpostavljate patimo koliko i ona i nema ni pomaka niti znamo šta ćemo. Onda ja po običaju, krenem putem alternative, koja u suštini uvek pomogne. Istine radi, otišla sam kod dr kvantne medicine koja mi da za mene i Koni homeopatski preparat. Ali to je dug put, treba izdržati... Konačno uzmemo joj kavez da u njemu miruje, iznosimo je napolje, i tako po ceo dan radim na kompjuteru na krilu i ležim pored nje da ne bude sama... Bilo je trenutaka kad je iznesemo napolje i ona ne piški koliko je boli, samo se sklupča u travi. Jednom smo pokušali da piški u kadi: ona nas gleda“ šta vam pada na pamet“. Sad smo već mi počeli da plačemo. Uglavnom, kad je baš frka (kao kad mi je ćerka povraćala celu noć pred prijemni na Vajarstvu: ne može da stoji od iscrpljenosti, a mora ceo dan da stoji i vaja) ja pozovem V. sa čuvenom lozinkom: draga spašavaj! Koliko ona voli životinje jasno je svakom ko je poznaje. Da je rekonektivni praktičar, znam i sama sam isto, ali ne radim to. E sad poenta cele priče, ovo gore je bila priča za one kojima trebaju podaci, a ne suština... 1. susret, Koni toliko boli, da ne može da je pozdravi, a ne može ni da je ne pozdravi, pa obe malo plačući, malo mrmljajući razmene anamnezu... Ja gledam i cvilim u sebi, jer meni NE da da plačem, da Koni ne uzbudim!!! Ko razume, razume. Ja svakako razumem... Koni joj se namešta kako je ona pita: Koco šta je bilo? i podmeće tačno mesta koja su rendgenom potvrđena kao mesta bola. U tišini samo vibrira njena isceliteljska energija, i ljubav... nadvila se u zaštitni stav kao ptica nad njenu korpu, i vidim koliko je voli... 2. susret, sutradan, Koni već maše repom i bojažljivo se namesta ljubeći je... 3. susret, dan kasnije, Koni se lepo namešta u položaj, kao dobar pacijent koji sarađuje i samo vidite kako se njihove aure spajaju... Završena terapija... Zove svaki dan da pita kako je... Sledeći njihov susret kroz nekoliko dana. Ćerka izvodi Koni na povodcu i ispred zgrade sreće neku lepu, doteranu ženu u štiklama i obe se bacaju na pod i ljube? Krenula V. na neku proslavu, a ćerka je nije prepoznala, samo je Koni cvileći i ljubeći prepoznala... Toliko o tome, ne trebalo nikom, a pomoglo svakom kome bi zatrebalo... Zahvalno, iskreno, Branka Ćopić, Konina kako joj ja kažem, ne baš mama, ima ona svoju mamu, ali "pribižno" mama :)))
Poslato: 10. jun. 2013.