Iskustvo 2
Rekonekcija nov. 2011.
Radjena kod V. Senzacije tokom dve seanse licne rekonekcije su bile veoma prijatne i bile su vise emotivne nego fizicke prirode, mada sam osecala dodire, kao i prisustvo nekog viseg bica. Neobican nagon za plakanjem tokom seanse kulminirao je sa krupnim suzama. Osecala sam kao da iz mene same, iz dubine moga bica izlazi neko staro, ucahureno i godinama nakupljano zlo zvano tuga. Kao da je sve odjednom nestalo, i nakon tisine, osetila sam deciju radost i pocela sam glasno da se smejem...tada sam osetila ljubav prema svojim najblizima, muzu i kcerki.
Osetila sam da sam srecna, a znala sam da sam se plasila da sebi to priznam iz nekog straha koji je u meni usadjen zbog svih nedaca mog zivota u proslosti.Ushicenje i radost neposredno nakon seanse, kao i "letenje" u setnji na povratku kuci podsecali su mene samu na razigrano dete. Odnosno, to razigrano dete sam bila ja. Cinilo mi se da cu ja sve lako. Dan nakon druge seanse, kod kuce sam opet uspela da placem, grleci veliku sliku koju je napravila moja majka dok je bila jos mlada devojka (a moje majke nema vec 12 godina medju nama), i te suze, kao da su mi vratile osecaj detinjstva,osetila sam toplinu kao onda kada su mi bili zivi i majka, a i deda i baka za koje sam sve bila vezana, a od nedavno ni bake ni dede nema. Na poslu sam osetila da se mnogo manje nerviram nego ranije, i da je moja odlucnost neprikosnovena u sukobu sa svojim saradnicima. S druge strane, osetila sam da bez emocija postajem ostrija prema nekim ljudima prema kojima sam takva davno trebalo da budem. Cini mi se da mi intuicija vise "radi" nego ranije, i da lakse resavam probleme. Lakse odlucujem o nekim nebitnim stvarima i manje vremena gubim. Bitne promene nakon rekonektivnog lecenja i rekonekcije u mom zivotu od maja do danas: letos sam kupila psa (ja koja nikada nisam mogla zamisliti da imam zivotinju u kuci), osetila sam novu vrstu ljubavi prema zivotinji kao nikada za mojih 38 godina. Redovno sam posecivala zubara bez i malo straha i sad su mi svi zubi zdravi (a zbog nesrece i hirurske intervencije iz '96 imala sam godinama strah od zubara), Upisala sam se na Tai Chi (a poslednji put sam imala fizicku rekreciju pre 10 godina), redovno idem na treninge i uzivam u njima. Mnogo vise setam i pocela sam vise da uzivam izvan kuce, nego u kuci (a inace sam kucni tip kojem se skoro nikada nikuda ne ide), vozim auto auto putem, presla sam prvi put sama 800 kilometara, a pre toga nikad nisam smela da vozim dalje od grada, dobila sam nagradu kao najbolji menadzer u mojoj kompaniji (od 160 kandidata iz 130 zemalja sveta), stekla sam nove naklonosti u poslovnom svetu i dobila veliki broj poziva za druzenja i putovanja. Ja sve ove gore navedene cinjenice ne smatram NAPRETKOM ILI USPEHOM, one bi se mogle desiti i bez rekonekcije (mozda), ali USPEH je u stvari MOJ OSECAJ koji ja nosim kroz sve ove situacije. Bilo je i neugodnih situacija, realno, ali sam se sa njima nosila lakse. vise konkretno: "daj da zavrsimo s tim vise".... Ja osecam i nadam se i zelim svim svojim bicem da nastavim da volim sebe, da verujem sebi i da se i dalje oslanjam na sebe, zelim sebi dobro zdravlje i nadam se i verujem da se proces ozdravljenja mog tela u meni desava i dalje, samim tim sto sam smanjila pusenje i polako planiram da ostavim i cigarete. I naucila sam da postujem osobine KOJE NE VOLIM kod svojih bliznjih, jer sam shvatila da ih ne mogu promeniti... hm, cudno, kao da me ljudi vise vole... ili mi se samo cini...cak i ako mi se samo cini, meni je dovoljno ono kako ja vidim iznutra . Ljubim te, V. Rekoh ja jos davno, da si ti andjeo cuvar na mome putu.